Ovo vrijedi procitati

Do pre nekoliko decenija, eutanazija se praktikovala na Sardiniji, a zadatak „ženske akabadore“ bio je da ljudima u agoniji donese smrt.

S'accabadora je bila žena koja je, na poziv rodbine smrtno bolesnog pacijenta, nastavila da ga ubija, stavljajući tačku na njegovu patnju. Milosrdan čin prema umirućem čoveku, ali i čin neophodan za preživljavanje rođaka, posebno za manje imućne društvene slojeve: u malim selima, daleko od lekara, služio je izbegavanju dugih i groznih patnji bolestnika.

Žena Acabadora je uvek dolazila u kuću umirućeg čoveka noću i, nakon što je pustila članove porodice koji su je pozvali, ušla je u sobu smrti: vrata su se otvorila i umirući čovek iz svog kreveta od agonije video je kako ulazi obučena u crno, pokrivenog lica i razumeo je da će se njegova patnja uskoro završiti.

Bolesna osoba je ubijena jastukom, ili je žena zadala udarac „su mazzolu“ koji je izazvalo smrt.

 

S'accabbadora je otišla na vrhovima prstiju, kada je izvršila misiju, a članovi porodice bolesnika izrazili su joj duboku zahvalnost za uslugu učinjenu njihovom rođaku nudeći joj zemaljske proizvode.

Gotovo uvek je udarac bio usmeren u čelo.

Termin „accabadora“ potiče od španskog „acabar“, što znači završiti.

 '' Su mazzolu '' je bila vrsta palice namenski izgrađena od maslinove grančice, dugačke 40 centimetara i široke 20, sa drškom koja omogućava sigurno i precizno držanje.

Na Sardiniji se s'acabbadora bavila do pre nekoliko decenija, posebno u centralno-severnom delu ostrva. Poslednje poznate epizode ​​„akabadure“ dogodile su se u Lurasu 1929. godine i u Orgosolu 1952. godine. Pored dokumentovanih slučajeva, mnogi su i  povereni usmenom prenošenju i porodičnim sećanjima. Mnogi se sećaju dede ili pradede koji je u svakom slučaju morao da izađe na kraj sa damom odevenom u crno.

Ovo postojanje se oduvek smatralo prirodnom činjenicom, jer je postojala babica koja je pomogla da se rodi, a bila je i s'accabadora koja je pomogla da se umre. Čak se kaže da je to često bila ista osoba i da se njegov zadatak razlikovao po boji haljine (crna ako je nosio smrt, bela ili bistra ako je morala da rodi život).

Ova figura, izraz društveno-kulturnog i istorijskog fenomena, praksa je eutanazije, au malim ruralnim gradovima Sardinije povezana je sa odnosom koji su Sardinci imali sa smrću, smatrajući se zaključkom prirodnog ciklusa života.

Da li vjerujete u vilenjake?

70% Stanovništva na Islandu veruje u vilenjake.

U februaru 2013. godine, na Islandu planinari su primetili biće koje se kretalo na  sve četiri noge, i više je podsećalo, prema njhovom svedočenju na  majmuna, nego na čoveka. Bila je to Danska antropologkinja Karen Sondegard koja je nestala 2006 godine. Nađena je gola, prekrivena prašinom govoreći nepoznati jezik. Pronađena je ispred otvora u steni, mestu za koje se u islandskoj mitologiji veruje  da krije vilenjake, male humanoide, čije je postojanje Sondergardova  nameravala da istraži 2006. godine, kada joj se izgubio trag. Jedino što su uspeli da razumeju je bila reč "alfur", staru islandsku reč za vilenjake. Na njenim leđima smo videli čudne tetovaže, slične onim znakovima, koje  su postavljali Vikinzi na stenama, još iz vremena kada su se naselili na  Island", kazao je Arnold Gurjohansen iz Nacionalne spasilačke službe. Vlada uzima priče o vilenjacima toliko ozbiljno, tako da, kada gradi  puteve, zaobilazi mesta koja se povezuju sa navodnim staništem  "vilenjaka".Fabrike na Islandu, ne mogu da dobiju građevinsku dozvolu,  ukoliko se pre gradnje ne dokaže da na mestu fabrike u podzemlju nema  "vilenjačkih staništa". Šta se desilo sa naučnicom? gde je bila 7 godina možda nikad nesaznamo.