U Namibiji živi pleme Himbu u kojem se datum rođenja deteta ne smatra trenutkom njegovog rođenja, niti datumom njegovog začeća, već se za to smatra dan kada je majka odlučila i započela da dobije dete. Kada žena odluči da želi dete, povlači se negde ispod stabla i sluša tišinu dok ne čuje i ne osmisli pesmu deteta kojom traži mir. Čuvši i naučivši u sebi pesmu, ona odlazi do čoveka koji će biti otac deteta i uči i njega tu pesmu. Zatim, kada se vole kako bi začeli dete, ponovno pevaju ovu pesmu, pozivajući ga.
Kad majka ostane trudna, ona podučava seoske glavešine i starije žene ovu pesmu. Kao rezultat, kad se dete rodi, starije žene i svi oko njih pevaju ovu pesmu, pozdravljajući ga. Dok dete raste, ostali stanovnici takođe pamte detetovu pesmu. A ako iznenada dete padne i udari koleno, neko će da ga podigne i otpeva mu njegovu pesmu. Kad dete uradi nešto dobro, kada se odvija ceremonija, u čast tinejdžera, za sve te prilike ljudi iz sela pevaju njegovu pesmu.
Postoji još jedan razlog za pevanje. Ako odjednom ljudi urade nešto loše, krše društvene norme, stavljaju ih u središte sela, pleme ih okružuje i opet im pevaju njihovu pesmu.
Pleme veruje da se antisocijalno ponašanje ispravlja ne kaznom, već ljubavlju i poštovanjem pojedinca. Kad prepoznate vlastitu pesmu, želja ili potreba da učinite nešto što uznemiruje druge nestaje.
Tako se odvija njihov život. Pesme zajedno pevaju i supružnici. Konačno, kad osoba leži u krevetu blizu smrti, čitavo selo, znajući njegovu pesmu, peva je poslednji put.
